Sonet

Tolike draži i sklad se u moje

Gospoje vide, kad pozdravlja koga,

Da svaki jezik nijem protrne s toga,

A oči u nju gledati se boje.

Dok joj, kad ide, svatko hvalu poje,

Nju resi krotkost i dobrota mnoga,

Pa misliš: stvor je taj zemlji od Boga

Poslan, da čudo on pomaže svoje.

Tko god je gleda, tako mu se mili,

Da kroz oči mu slast u srce lije,

Koju ne pojmi, tko je kušo nije.

I s njene usne duh se krili

Ljubavi slatke pun, što dušu zove

Neprestano na uzdisaje nove.

Dante